Ne vole baš svi da se fotografišu, a jedan od onih koji ne okleva da to pokaže je – pas Sparki. Kad god treba da pozira on napravi smešnu pozu tako da izgleda da topi u naručju svog vlasnika, Kenedija Simonsa. Izgleda kao da je od plastelina!

Iako on kaže da Sparki ima neku vrstu tolerancije prema fotografijama, kada se umori – jasno daje do znanja da ne želi više. “Kad se slikam s njim, raspoložen je neko vreme – a kad to prođe, jednostavno se sruši ovako, to je skoro kao da se ljuti. Najsmešnije je što me gleda tada krajičkom oka kao da ne pita: Jesmo li završili?”, rekao je Kenedi za The Dodo.

Kenedi inače radi kao veterinarski pomoćnik i poznat je po tome što je udomio pse sa posebnim potrebama. Jedan od njih je Sparki, koji je stigao kada ga se njegova porodica odrekla. Slomio je nogu i morali su da je amputiraju. Tadašnji vlasnici nisu želeli psa sa invaliditetom i ostavili su ga. Srećom, u njegov život je baš tad ušetao divni Kenedi!

Bez obzira na nedostatak, on je nestašan i radoznao dečak, kaže Kenedi. Iako je mali i lagan, veoma je aktivan i može se videti kako se igra sa drugim većim psima, veoma srećan i bez ikakvih problema. Jedino što mu se ne sviđa nakon određenog vremena je kamera, ili više od toga što mora dugo da pozira. Zato koristi svoju “žele tehniku”.

U njegovom domu on je veoma voljen pas. Uživa u druženju sa svoja dva brata i njihovim voljenim Kenedijem, koji ih obožava.

Sparki je pas bez noge, ali definitivno – pas sa stavom. Podelite njegovu priču!

All photos: The Dodo / Kennedy Simmons

Hugo je štene koje su volonteri Udruženja Subotičke njuškice pronašli ispred higijenskog. Imao je obrijanu jednu nogicu, kao da mu je skoro vađena krv, a niko ga ranije nije viđao, pa su se svi pitali odakle se samo „stvorio“. Nakon objave na stranici, javio im se jedan dečko koji je zapravo bio njegov spasitelj i objasnio im šta se desilo.

Miloš je iz auta primetio Huga da leži na putu pored njiva gde nema ni kuća ni prolaznika, sažalio se, zaustavio i povezao ga sa sobom. Ubrzo je primetio da je Hugo bolestan, bio je toliko slab, da se uopšte nije kretao, stalno je ležao.

Odneo ga je u veterinarsku ambulantu, gde su mu urađeni testovi koji su pokazali da ima babeziju i dobio je terapiju. Vraćajući se od veterinara, Hugo je imao proliv i ukakio se u autu ispod sebe. Miloš je stao da očisti auto i Huga da se ne bi skroz umazao, međutim, iznenada, Hugo koji je do tada stalno ležao i nije se kretao iskoristio je taj jedan momenat i pobegao.

Miloš ga je tražio po svim okolnim ulicama, nije mu bilo jasno kako je do malopre skoro nepokretan pas jednostavno nestao. Pokušavao je da ga pronađe i sledeća dva dana i već je izgubio nadu da je živ, s obzirom na to u kakvom stanju je bio prethodno.

Međutim, desilo se nešto neočekivano. Pošto je Hugo dobio terapiju, njemu je postalo mnogo bolje i počeo se kretati u okolini centra ta dva dana, tako su ga volonteri i primetili i sklonili sa ulice. Miloš je video objavu na njihovoj stranici, javio im se i ispričao celu priču. U smbulanti su pronašli podatke Hugovog lečenja na Miloševo ime i dogovorili se da ćemo ostatak lečenja oni preuzeti.

Miloš im je tada rekao da bi jako želeo da uzme Huga kod sebe, ali da je trenutno u pregovorima oko selidbe i da će se javiti kad bude završio, ako bude imao uslove da zadrži Huga. Nisu se previše nadali, a kako je Hugo potpuno ozdravio, a njihov broj pasa se konstantno povećava, dok mesta nemaju, pre nekoliko dana su Huga objavili za udomljenje.

Nakon objave, Miloš im se javio sa lepim vestima! Preselio se u kuću i sada ima sve uslove da pruži Hugu dom! Veće radosti u tom momentu nije bilo… Hugo je sada vlasnički pas i uživa kod svog spasitelja Miloša, možete li to da zamislite? Kako sudbina sve namesti. Jedna prelepa, predivna priča sa srećnim krajem.

All photos: Udruženje Subotičke njuškice.

Kao što ste navikli – svake nedelje, pa i ove, razgovaramo sa doktorom veterine Vladimirom Terzinom o važnim temama vezanim za šapice,članove naše porodice. Jedna od osnovnih stvari o kojoj svaki vlasnik mora da se informiše su vakcinacija i čipovanje. I jedno i drugo na sebi svojstven način štiti naše ljubimce. Evo i kako.

Na samom početku, veterinar Terzin rekao je da postoje vakcine protiv infektivnih bolesti i vakcine protiv besnila. Po našem Zakonu, obavezna je samo vakcina protiv besnila i čipovanje, dok vakcine protiv infektivnih bolesti nisu zakonski propisane. Vakcinu protiv besnila pas prima svake godine dok je živ, a vakcine protiv zaraznih bolesti, nakon navršenih godinu dana starosti psa ili mačke. Daju se jednom godišnje do desete ili jedanaeste godine života, a nakon toga se mogu davati na dve ili tri godine.

Pre primanja vakcine, važno je utvrditi da životinja nije bolesna i da nije invadirana spoljašnjim ili unutrašnjim parazitima! Što se tiče alergijskih reakcija kod pasa i maca nakon vakcinacije, događaju se veoma retko. Incidenca pojave nepovoljnih reakcija na vakcinaciju je ispod jedan posto.

Pitali smo veterinara Terzina i da li on vakcinu protiv zaraznih bolesti u nekim slučajevima preporučuje ređe od jednom godišnje, jer se u nekim zemljama ona kod manjih pasa daje jednom u 2 godine. Po preporuci veterinara, to je moguće recimo i u Sloveniji. Kako je odgovorio, smatra da puno toga zavisi od kolektivnog imuniteta. Ako su psi u okruženju redovno vakcinisani i ako ih je preko 80-90%, onda može i na dve godine, ali ako je izloženost veća – potrebno ih je vakcinisati jednom godišnje. Napuštanjem gradskih sredina, kada se ode na vikend ili na odmor – rizik za ljubimca može biti veći.

Postoje dva osnovna tipa vakcinacije štenaca.

1. Evropski tip vakcinacije – kada se prva vakcina daje između sedme i osme nedelje, druga nakon 25 dana i treća doza nakon 25-30 dana.

2. Američki tip vakcinacije – kada se prva daje sa dva meseca, druga sa tri i treća kad pas ima 6 meseci. Veterinar smatra da je ovaj tip bolji, jer tada pas već ima razvijen imunitet.

Advertisement

Zašto je vakcina važna?

Veterinar je naveo da nijedna vakcina ne štiti stoprocentno, ali se daju u vidu zaštite pasa od štenećaka, leptospiroze, parvovirusa, infektivnog hepatitisa, neke i od infektivnog kašlja. Veterinarski stručnjaci smatraju da bi u osnovnu vakcinaciju trebalo uključiti i zaštitu od nekih drugih oboljenja – što zavisi od zemlje do zemlje i od epidemioškološkog statusa pojedinih oblasti.

Mace primaju trovalentne vakcine (protiv herpes virusa, kalici virusa i hlamidije felis), kao i protiv besnila, dok za mačiju leukemiju još uvek nema vakcine.

Veterinar je naveo interesantan podatak – da je u gradu vakcinisano oko 90% štenaca, a maca 40-50%.

On je naglasio da i mace koje ne izlaze iz stana/kuće moraju biti vakcinisane, zato što vlasnici izlaze napolje i mogu da donesu uzročnike. Za mačke koje ne napuštaju dom predlaže se imunizacija svake druge godine.

Osvrnimo se sada na čipovanje naših ljubimaca, koje je uz vakcinu protiv besnila – zakonska obaveza.

Kako nam je rekao veterinar Terzin, broj sa čipa je lični broj životinje i on se zavodi u baze podataka preko elektronskog kartona Ministarstva poljoprivrede. Ovaj elektronski karton može poslužiti i kao zdravstveni karton u kome se beleže veće hiruške intervencije i značajnija oboljenja. Preko njega možemo pronaći i zdravstveni status psa/mace.

Čipovanje je od velikog značaja u slučaju da se pas ili mačka izgube, jer je lakše pronaći vlasnike – očitavanjem čipa.

Proces čipovanja je potpuno bezbolan! Sada se koriste mikročipovi (umesto ranijih koji su bili robusniji). Čip se aplikuje ubodom igle i ostaje potkožno. On ima dejstvo do 20 godina i nema nuspojava. U skladu sa ovim, zanimalo nas je da li u svojoj praksi ima i nečipovane pacijente? Odgovor je bio: “Retko. Pre nekoliko dana je bio jedan labrador star 3 godine koji nije imao čip i to je bilo vrlo neobično”.

Veterinar Terzin je dodao i da, što se tiče kontrole ispunjavanja zakonskih obaveza od strane vlasnika, Beograd ima specijalne veterinarske inspektore koji obilaze parkove gde se okupljaju vlasnici sa psima i vrše provere. On smatra da taj vid kontrole treba da se pooštri. Što se njegove ordinacije tiče, oni svojim klijentima javljaju kada je vreme da pas dobije određenu dozu vakcine i na taj način brinu da budu zdravi i vakcinisani na vreme.

Zanimalo nas je i koliko je pasa čipovano u 2020. godini u Srbiji i da li g. Terzin, kao veterinar, ima pristup toj bazi?

Međutim, kako smo saznali iz razgovora, on nema pristup tim podacima osim Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. Što je interesantna informacija, s obzirom na tekst koji pripremamo i koji ćemo objaviti uskoro, a tiče se baze čipovanih životinja u Srbiji.

Potreba za vakcinacijom i čipovanjem, između ostalog, direktno je povezana i sa spremanjem naših ljubimaca za putovanja. Priprema dokumentacije vrši se u odnosu na to da li se putuje u zemlje Evropske unije ili u one koje nisu u EU. Za one koje nisu, potrebno je da je pas čipovan i vakcinisan i da vlasnik ima potvrdu o zdravstvenom stanju psa za put. Za zemlje EU je potrebno to isto – plus potvrda da je pas očišćen od crevnih parazita. Uz to, mora da se uradi i FVN test (nivo antitela nakon vakcine protiv besnila). On se može izvaditi mesec dana nakon vakcinacije i rezultati se dobijaju nakon 2 nedelje, ali je značajno naglasiti da šapice ne mogu putovati u EU 3 meseca nakon dobijanja rezultata.

Još jednom se zahvaljujemo veterinaru Terzinu za pomoć u kreiranju ovih informativnih i korisnih tekstova. Za sve tekstove nastale iz ragovora sa veterinarom, kliknite OVDE.

Terzin Vladimir, doktor veterinarske medicine, diplomirao na Fakultetu veterinarske medicine u Beogradu 1987.godine. Specijalista interne veterinarske medicine i veterinarskog ultra-zvuka. Izdao trideset i šest naučnih radova iz oblasti parazitologije, interne veterinske medicine i infektivnih oboljenja pasa i mačaka. Predavač na domaćim i svetskim kongresima. Vlasnik jedne od prvih privatnih veterinarskih ordinacija.