U jednom dvorištu u prigradskom naselju Ribnica, Kraljevčanin, Jovica Žnidarić brine o 50 pasa sa invaliditetom, koje je uz pomoć ostalih članova udruženja ,,Spaske”, spasio od sigurne smrti. Svaki od ovih pasa, sa sobom nosi tužnu životnu priču i spasen je iz surovih uslova i još surovijih ljudi.

Odluku da svoj život preokrene iz korena i posveti ga spasavanju hendikepiranih pasa, doneo je nakon što mu je uginuo prvi pas sa invaliditetom. Ono što sam odmah po dolasku uočila, jeste da svakog psa oslovljava imenom i poznaje mu narav i navike.

„Oduvek sam voleo životinje, posebno pse. To je neka neobjašnjiva ljubav iz detinjstva, zbog koje sam bio često proglašen kao čudak. Nada, moj prvi invalidni pas je bila posebna. Sve smo učinili da je spasimo. Stigla je do Francuske, nažalost, tamo je i preminula, jer je tumor na glavi bio prevelik. Ipak, ona je bila neka ,,prekretnica” u mom životu. Svakom psu znam ime u pola dana i noći, ali i karakter. Tačno znam ko se sa kim druži, gde ko spava, šta ko voli da jede, kako koji pas reaguje na nepoznate ljude„, naglašava Jovica, dok mu čak četiri psa sede u krilu.

Osim nepokretnih pasa, u ovom dvorištu žive i spaseni psi iz borbi, izgladnjivani, stari i odbačeni. Uz pomoć svakodnevnih specijalizovanih vežbi, ali neverovatne ljubavi i posvećenosti, veliki broj ,,otpisanih” i potpuno nepokretnih pasa su uspeli da prohodaju.

„Skoro svi psi su mešanci, imamo samo dva rasna psa, sa podjednako teškim životnim pričama. Jedan od njih je ženka koja je do iznemoglosti maltetirana i korišćena iskljućivo za parenje i pravljenje novca. Zbog krajnje nehumanih uslova, ostala je paralizovana i vlasnica je izbacila. Jedino što sam mogao da uradim jeste da joj pružim šansu da živi i da ostatak života proživi dostojanstveno.

Na moju veliku sreću, uspela je da prohoda i danas je jedan srećan i živahan pas. Za sada smo postigli veoma lepe rezultate, jer od 20 pasa za koje je rečeno da nikada neće prohodati i da je eutanazija jedino rešenje, njih 15 je prohodalo. Budući da dolaze topli dani, uskoro im postavljamo bazene za vežbe u vodi, koje su vrlo delotvorne i pogodno utiču na rad mišića“, za portal ,,Zebra”, objašnjava ovaj humani mladić.

Najstariji pas, pit bul po imenu Kaja, divnih crnih očiju, koja mi je i prva prišla, stara je 13 godina. Spasena iz borbe pasa. Godinama je izgladnjivana, trpela konstantne bolove od rana i živela u stravičnim uslovima. Ipak, zahvaljujući Jovici, Kaja svoje staračke dane provodi kao pas ljubimac, a druge pse doživljava prijatelje za igru, a ne protivnike u borbi.

Nažalost, većina, pogotovo hendikepiranih pasa, zbog zdravstvenih problema, ne dočeka starost i živi znatno kraće od zdravih pasa, što je za Jovicu i najveća bolna tačka, jer i pored detaljnih veterinarskih pregleda, rastanak sa četvoronožnim prijateljima često usledi potpuno neočekivano, kao grom iz vedra neba.

„Invalidni psi, nažalost, zbog problema sa bubrezima, srcem, organima za varenje, žive kraće, a sama pomisao na rastanak mi je najveća rak rana. Veoma se brzo vežem za njih, kao i oni za mene. Vrlo često, iz čista mira, ugine pas koji se do juče igrao i veselo trčkarao. To je nešto zbog čega svakodnevno strepim“, priznaje Jovica.

Prema njegovim rečima, interesovanje ljudi u Srbiji da udome starog ili psa sa invaliditeom, gotovo da i ne postoji, a ono što ga posebno boli jeste činjenica da mnogi uzimaju rasne pse iz pomodarstva i nisu svesni da pas nije igračka, koju će sutra kada poraste i prestane da bude malo i čupavo baciti na ulicu.

Kao veliki ljubitelj životinja, moram da priznam da me je druženje sa Jovicom i njegovim psima poremetilo i potreslo. Toliko pomešanih osećanja, ljubavi, besa, tuge, sreće, zahvalnosti, nežnosti, divljenja, stalo je u samo jedno nedeljno popodne.

Autor: Jovana Ristić
Izvor: Zebra